Livro - Žoze Luis Peišoto

Danas pišem o knjizi "Livro", portugalskog autora Žozea Luisa Peišota. Hvala Kontrast izdavaštvu na prilici da pročitam ovu knjigu i bliže se upoznam sa istorijom i prilikama u Portugalu. 

Ovo je priča o migraciji 60-ih godina iz Portugala u Francusku, ali i priča o odrastanju dečaka Ilidija u malom portugalskom selu. Svedočanstvo teškog života dečaka koga život nije mazio i svih njegovih prijatelja i sugrađana. Zanimljive i realne životne priče, protkane komičnim detaljima neće vam dozvoliti da knjigu ispustite iz ruku. Knjiga, kako i sam naziv govori (Livro na portugalskom znači knjiga) jedan je od motiva ovog romana, ali i način da sam roman počne:

"Majka je sinu dala knjigu u ruke. Kakva misterija. Dečak nije bio u stanju ni da pretpostavi čemu taj predmet služi. Poželeo je da ga pomiriše, ali su vrata ka dvorištu bila otvorena, svetlost je ulazila, napolju je bilo mnogo života. Dečak je imao šest godina, odlutale su mu misli, pažnja mu je popustila, ali knjiga nije prestala da ga zanima, samo je prestao da je posmatra kao predmet i počeo da je sagledava na mnogo apstraktniji način, kao nameru, kao senku jednog čina."

Stil pisanja je, kao što vidite, jednostavan, bez suvišnih objašnjenja i to mi se svidelo. Lako se čita i ima posebnu draž kada nešto ostane nedorečeno. Ponekad nisam mogla da pohvatam o kome se priča, ili ko je narator, jer autor skače sa teme na temu, sa osobe na osobu i ne pomenuvši o kome priča pa je bilo potrebno malo koncentracije da shvatim o čemu se radi. Bitno je napomenuti da je knjiga napisana iz dva dela, dve skoro zasebne celine, povezane Livrom. 

Životi običnih ljudi su jako lepo i realno opisani. Imamo uvid o čemu oni razmišljaju u određenim situacijama. To mogu i da budu stvari koje nemaju dodirne tačke sa sagovornikom ili temom. I to mi je bilo jako zanimljivo. Sigurno se i vama nekada desilo da sedite na ispitu i razmišljate šta ćete jesti kada predate rad. Ili kada odgovarate pred profesorom a vama je glava prazna i  pevušite pesmu koju ste ranije čuli.

"Ne obraćam pažnju na modu u čitanju. Imam vremena, i za dobro i za loše. Gajim imidž usamljenog čitaoca, jedinog čitaoca stranica koje su mnoštva već zaboravila. Dajem sebi za pravo da uživam u sopstvenim iluzijama. Možda zbog savesti, ali ne zbog naivnosti."

Bilo je tu i nekih bizarnih scena. Stvari koje su normalne i koje nam se svima dešavaju ali se ne sreću u knjigama Ako ste se ikada pitali kada i da li uopšte naši junaci idu do toaleta, ovde je i to obuhvaćeno. (Priznajem da me je ovo intrigiralo kada sam bila mlađa)

Likovi

Likovi i njihove priče su surove realne. Ovde nećete pronaći junake, srećni kraj, avanture, rešene misterije i sve te knjiške zaplete. Čak i kada se situacija namesti i čini nam se da će nešto desiti, trenutak prođe kao da ga nije ni bilo. Samo običan život.

Nekada nam učini da znamo sve o likovima, ali onda shvatimo da ne znamo ništa. Ništa o njihovim razmišljanjima, nadama i planovima. Znamo samo o tome šta su uradili u datoj situaciji. A ponekad ni to. Ostane nedorečeno. 

Centralni likovi knjige "Livro" su Ilidio i Adelaide, i njihova (ljubavna) priča. Ima tu svakakvih ljubavi. Ljubav na daljinu, bezrezervna ljubav, greške, ljubav prema porodici, deci, prijateljima... Ali neka vas ovo ne zavara, ovo nije ljubavna priča kao sve ostale.

Pokazuje nam život portugalskih emigranata, ali na neki drugačiji, neočekivan način. Ovde nema priča o ratu, nasilju i sličnim stvarima. Iako je to tema, imaćete osećaj da je to tako daleko i nebitno za tok priče. Ali opet je oblikovalo naše likove i učinilo ih takvim kakvi jesu.

Njihove priče liče na priče naših prijatelja i poznanika koji su otišli u drugu zemlju. Njihove probleme, ali i uspehe.

Na Goodreads-u sam joj dala 4 zvezdice jer ponekada, zbog stila pisanja, nisam znala o kome se radi i dosta sam se gubila prilikom čitanja i morala da se vraćam. Nekako mi priča nema neki kraj. Ili je i poenta u tome? U nekim delovima, knjga mi se učinila malo prosta i to mi se nije dopalo. 

Sve u svemu, knjiga je, na neki način, zanimljiva. i drago mi je što sam je pročitala. Ostalo je dosta pitanja na koja nisam dobila odgovore, a volela bih da jesam.

"Ne nisam u stanju da zamislim da imam ćerku. Nekada sam verovao u isčekivanju haljina sa volanima, čipkastih čarapa, sandalica. Ni sam ne znam koliko sam puta, ležeći pored golih devojaka, birao ime za devojčicu i za dečaka. Trebalo bi da postoji nebo prozračnih senki za tu izmišljenu decu koja su čak dobila imena."

Ne znam da li je ovo istinita priča. Ako nije, mogla bi da bude. Ne kažu džabe da život piše romane. Možda je napisao i ovaj?

"Knjiga? Nije dovoljno da ima korice i stranice pune reči pa da bude knjiga. Nije dovoljno da je od papira."

O autoru:

Žoze Luis Peišoto (1974) je portugalski pisac romana, drama, pripovedaka i pesama. Diplomirao je na Fakultetu za društvene i humanističke nauke u Lisabonu. Sa 27 godina je dobio prestižnu nagradu "Žoze Saramago" i postao najmlađi dobitnik ove nagrade i privukao pažnju domaće, evropske i svetske javnosti. Njegove knjigu su prevedene na 26 jezika. Knjiga "Livro" je 2013. godine dobila nagradu za najbolji evropski roman, a knjiga "Nenhum Olhar" je proglašena za najbolju knjigu objavljenu u Engleskoj u 2007. godini.

Izdavač: Konstrast Izdavaštvo